Mnoge knjige o ishrani savetuju ljudima da polako žvaću kako bi se osećali siti nakon što pojedu manje hrane nego da su pojeli brzo. Naučnici već neko vreme znaju da je pun stomak samo deo onoga što izaziva osećaj zadovoljstva nakon obroka; mozak takođe mora primiti niz signala iz digestivnih hormona koje luči gastrointestinalni trakt.

Receptori istezanja u želucu se aktiviraju dok se puni hranom ili vodom; oni signaliziraju mozgu direktno kroz vagusni nerv koji povezuje creva i centralni nervni sistem. Hormonski signali se oslobađaju dok delimično svarena hrana ulazi u tanko crevo. Jedan primer je holecistokin, koji se oslobađa iz creva kao odgovor na hranu konzumiranu tokom obroka. Drugi hormon, leptin, koji proizvode masne ćelije, signal je adipoznosti koji komunicira sa mozgom o dugoročnim potrebama i sitosti, na osnovu zaliha energije u telu. Istraživanja sugerišu da leptin pojačava CCK signale, kako bi poboljšao osećaj sitosti. Druga istraživanja sugerišu da leptin takođe stupa u interakciju sa neurotransmiterom dopaminom u mozgu stvarajući osećaj zadovoljstva nakon jela.

Teorija je da ljudi, ako jedu prebrzo, možda ovom zamršenom hormonskom sistemu unakrsnog razgovora neće dati dovoljno vremena za rad.

 

Naravno, kao što može potvrditi svako ko je pokušao da jede polako kako bi smršao, to nije tako jednostavno. Na primer, ljudi koji su gojazni mogu patiti od rezistencije na leptin, što znači da manje reaguju na signale sitosti ili zadovoljstva iz ovog hormona. Ljudi su takođe osetljivi na znakove u okruženju – poput mirisa čokoladnih kolačića ili prizora sočnog hamburgera – koji mogu izazvati želju za jelom.

Apetit je složen, a dijeta je izazov. Uprkos tome, ljudi koji pokušavaju da smršaju možda će želeti da počnu sa sporijim žvakanjem. Na taj način sebi dozvoljavaju dovoljno vremena da dožive zadovoljstvo i sitost.

Izvor: www.health.harvard.edu